Programski direktor RES fondacije Aleksandar Macura je pisao za platformu Okruženje o nedostacima pojedinih oblika proizvodnje električne energije iz obnovljivih izvora. Predmet kritike bili su pre svega male hidroelektrane i biogas tehnologije koje su prema oceni Aleksandra Macure bez tržišne budućnosti. Tekst u celosti se nalazi u nastavku.

Nadamo se da će nova politika podržavati samo one obnovljive izvore energije koji su otporni na pandemiju. Pandemiju tržišnih cena. U suprotnom, moraćemo da produžavamo karantin za neke tehnologije. Ad infinitum.

Godina je 2013. Pitao sam se šta će se desiti kada zađe Sunce podsticajnih mehanizama koje država daruje kako bi se pospešila upotreba nekih tehnologija za proizvodnju energije iz obnovljivih izvora. Pitao sam se radi dramske forme, da ostane zabeleženo. Nisam se nadao da će komedijant slučaj da nam priredi projekciju budućnosti i da će nam dati priliku da zastanemo, razmislimo i upotrebimo misao za osmišljvanje budućih politika.

Vlada Republike Srbije 2019. godine donosi „Uredbu o merama podsticaja za proizvodnju električne energije korišćenjem obnovljivih izvora energije i kombinovanom proizvodnjom električne i toplotne energije“. Srpski rečeno, otvara se mogućnost da se proizvodnja električne energije uz pomoć tehnologija koje su prepoznate u ovom dokumentu, otkupljuje po povlašćenim cenama. Neko je u svetu smislio da se ovakvim premiranjem podstiče razvoj novih tehnologija sa nadom i verom ( možda je bilo i ljubavi) da će njihovi kapitalni troškovi vremenom padati usled napretka tehnologije i da će doći dan kada ćemo energiju iz unapređenih tehnologija moći da koristimo svi na komercijalnim osnovama.

Nisam još bio star, ali sam i onda bio džangrizav i gunđajući sam primetio da tehnologija proizvodnje električne energije iz malih hidroelektrana nema baš neki prostor za napredak a da su biogas tehnologije gotovo udarile u granice teorijske fizike i da je nada da će one napredovati slična nadi da ćemo proizvesti varnicu krešući jaje o jaje[1]. Pomenuo sam i visoke operativne troškove biogas tehnologije. Psi laju karavani prolaze, splavovi su Meka i Medina samo nek se okreće turbina …

Godina je 2020. Pandemija. Neko se u državi setio da bi mogao da obustavi plaćanje naknade za obnovljive izvore energije i uputio proizvođače da svoju energiju prodaju na tržištu. UN sistem objavljuje socio-ekonomsku analizu uticaja kovida-19[2] u kojoj kaže da proizvođači iz energije vetra, sunca ili hidroenergije doživljavaju smanjenje prihoda ali im model poslovanja nije uzdrman. Međutim, proizvođačima koji koriste biogas, model je uzdrman[3]. Gube pare proizvodeći energiju ali bi još više gubili ako privremeno obustave proizvodnju. Deo problema je, kažu, mada je teško razumeti tačno zašto, uzrokovan pandemijom, ali deo je posledica dugačkog lanca snabdevanja i visokih operativnih troškova (čuju se fanfare). Tako kaže analiza koju je pripremio UN sistem. Isti sistem je vođen nepoznatom inspiracijom pre par godina u saradnji sa Vladom Republike Srbije dao novac za podršku tehnologiji biogasa kada su otkupne cene bile nedovoljne da pokriju troškove proizvodnje energije iz ove lepe, aman neodrživo skupe tehnologije. Podržana je tehnologija koja pravi gubitke prodajući električnu energiju po tržišnim cenama a ne sme da obustavi proizvodnju kada je cena niža od troškova. Tehnologija bez tržišne budućnosti.

[1] Slava Eriku Bernu i prevodiocu Ljubi Stojiću

[2] https://www.rs.undp.org/content/serbia/en/home/library/crisis_prevention_and_recovery/covid-19-socio-economic-impact-assessment-.html

[3] “Therefore, wind, solar, and small hydropower producers only had to contend with reduced in- come during the State of Emergency (rather than a more systemic financial, business model, or liquidity issues). However, the situation was different for electricity producers from biogas” COVID-19 Socio-Economic Impact Assessment. strana 37

Tekst je preuzet sa web stranice platforme Okruženje.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *